Загађеност животне средине

                 Упоредо са напретком човечанства појављује се и  проблем загађености животне средине, као продукт човечјег деловања. Овај проблем је средином прошлог века, по први пут натерао научне кругове да се позабаве њиме. Наиме, прве последице киселих киша на нестајање појединих врста биљака, натерало је научнике из читавог света да конкетније сагледају узроке и последице уочених промена.

Наравно, због комплексности проблема на пројекту је изискивало  укључивање научника различитих профила, почев од физичара, хемичара, биолога, еколога, социолога, медицинара, економиста, стручњака за просторно планирање идр. Циљ им је био  исти - елиминисање и контрола свих значајних извора загађења. Загађеност животне средине пре свега подразуева нарушен, у већој или мањој мери, природни однос гасова и елемената у ваздуху, води или земљишту.

Такав поремећен узајамни однос утиче негативно на живи свет директно или индиректно, а последице тога су изумирање врсте, појава нових болести, промена климе, а то опет у једном затвореном ланцу утиче на промене живог света. Постепено смањење загађености је дуг и мукотрпан процес који изискује радикалне промене, најпре у свести човека, а онда и енормно велике трошкове у изналажењу нових решења у коришћењу горива, одлагању и транспорту отпада. Зато ће атмосфера  још бити дуго простор за одлагање загађујућих материјала и уједно ограничавајући фактор у реализацији задатог циља.

Ово посебно важи за технолошки развијене земље, које нису спремне на било каква ограничења у контолисаном емитовању отпадних материјала, мада су и саме најугроженије. Међутим, како сваки пројекат изискује  и финансијску подршку, а ту су развијеније земље у предности, доћи  ће  успопрења свих позитивних промена, ово тим више добија на значају јер се овај проблем не може парцијално решавати. Правилна процена нивоа загађености  која би  била у складу са природним способностима атмосфере за разблаживање и самопречишћавање, а без последица промена њених физичких и хемијских карактеристика и штетног деловања на остале компоненте животне средине и човека.

Очигледно је да се мора тежити у постизању неког облика одрживог развоја на глобалном нивоу. Постоје два кључна проблема у заштити ваздуха и рационалном коришћењу овог природног ресурса, Прво, јасно дефинисати механизме загађивања ваздуха и друго,успоставити ефикасан систем контроле и очувања квалитета ваздуха. У том смислу задњих година као водеће научне дисциплине у овој области се издвајају метеорологија и хемија атмосфере.

Метеорологија се бави проблемима загађивања ваздуха у урбаним срединама и елиминисање извора загађивања атмосфере у целини,од локалних до глобалних размера.Хемија атмосфере се бави проучавањем гасова, честица аеросола и хемикалија растворених у капима с обзиром на емисију, на хемијске и физичке процесе у атмосфери. Хемија атмосфере је компонента шире студијске области, биохемијских циклуса у којима се прати развој супстанци у животној средини. Од посебног интереса је биохемијски циклус животних елемената /угљеника, азота, сумпора, фосфора/ као и потенцијално штетних супстанци које се акумулирају у телу човека, као што су неки тешки метали и пестициди.

Из овога се да закључити  да питање загађениости треба пратити од самог извора, преко почетног стадијума доспећа загађујућих материја у атмосфери, атмосферских процеса, па до таложења истих и утицаја на климу. Извори загађења у атмосфери се класификују према врсти извора, хемијском саставу, времену проведеном у атмосфери,  утицају на здравље људи, утицају на животну средину и на квалитет живота .Они могу бити природни /океанске прашине, честице соли, јода хлора, шумски пожари, биолошки процеси, вулканске ерупције, космичка зрачења и вештачки енергетски објекти, индустријски објекти, пољоперивредна активност, нуклеарни реактори, саобраћај итд. Самим доспећем у атмосферу загађујуће материје се крећу, бивају ношене ветром, како хоризонтално тако и по вертикали бивају разнешени, на мање или више удаљеније просторе, зависно од јачине процеса у атмосфери. Већи део тих честица се трансформише при чему  настају ткзв.секундарне загађујуће материје, које могу бити штетније од  примарних /тропосферски озон, фотохемијски смог, киселе кише ,разлагање стратосферског озона. Затим све те материје, пре или касније, напустају атмосферу  и наступа процес таложења. Утицај на здравље, нарочито се запажа у градовима SO2, NO2, CO и ту су постављени одрђени критеријуми од стране светске здравствене организације. Оштећења екосистема могу бити резултат директног контакта SO2, NОx или О3 са лишћем или индиректних утицаја тешких метала на земљиште и воду. Најважнији извори киселости у падавинама откривени су у индустријализованим деловима света  су SO2 и NOx који настају сагоревањем фосилних горива у индустријским процесима. Један део SO2 оксидише у сумпорну киселину у самом облаку. Веома значајан део киселине се такође формира у ваздуху фотохемијским и другим процесима и касније се укључује у облак и капљица кише. Из овог разлога кестице сулфата и нитрата се наводе као директни изазивачи киселости у падавинама. На основу количина сулфата и нитрата у падавинама се може проценити киселост кише. До сада у Европи на сумпорну киселину отпада 2/3 а на азотну  1/3 киселих киша. Само присуство услед дуготрајног задржавања у атмосферу доводи до повећане замућености, услед дуготрајне радијације гасова са ефектом стаклене баште, чиме се нарушава енергетски биланс атмосфере, промена елекричних својства ваздуха, слабљења стратосферског озона.

На основу дужег периода праћења загађености дошло се до података да је загађеност изнад Европе, Сев.Америке и Азије веће  него у Африци, Аустралији и Ј.Америци, такође сасвим мало изнад океана и Антарктика. Загађујуће материје код човека могу изазвати оштећења респираторних органа, унутрашњих органа /тешки метали/, везивање угљеника за хемоглобин, сузење очију, иритација коже и сл.

Негативан утицај  на животну средину се огледа у оштећењу вегетације, корозија метала, прљање материјала, климатске промене и као што смо рекли закисељавање падавина а самим тим и земљишта, већих водених површина, оштећења екосистема и сл.

Ове промене се нарочито запажају током 20-ог века. Наиме пре тога климатске промене биле су узроковане природним факторима,па су самим тим биле знатно блаже, а процес промена је био дуг и постепен. Промене које су запажене током 20-ог века наступају знатно брже, врло често и неконтролисано, са знатно већим аномалијама.

Од велике важности је квалитетно и стручно праћење свих промена и правовремено указивање на сваку промену, као и могућност елиминисања извора загађења на самом почетку, кад ће сигурно и последице бити знатно мање.

Велики проблем очувања здраве животне средине је непознавање напред изнетог, оних који имају довољно моћи да одлучују о судбини оних других, као и неспремности истих да ослушну сопствени глас разума у односу на политиком зацртане неке друге краткорочније циљеве.

Време не чека и не прашта.

Meteoropate

                                        

                         Колико атмосферски јони утичу на здравље човека

                           Од укупног броја људи, 30-40 % је мање или више осетљиво на временске прилике. За такве људе кажемо да су метеоропате, а специфичне реакције организма  на метеоролошке услове метеоропизам. Повећањем хемијске загађености атмосфере број овако осетљивих људи се повећава. Познато је  да у човечјем организму налазе два основна извора електричне активности која снажно реагују на временске прилике. То су мозак и срце. Истраживачима још није потпуно познато на који начин  атмосферски електрицитет утиче на човечји организам и изазива обољења, али је већ много година познато да нагле промене времена мењају однос јона у ваздуху. И мада је њихов “живот” веома кратак, они играју битну улогу у животној активности организма. Када су научници покушали да гаје глодаре у ваздуху очишћеном од јона, све животиње су угинуле. Уопштено говорећи, негативни јони позитивно утичу на здравље, а позитивни негативно. Када удишемо ваздух у којем преовлађују негативни јони, нпр. поред брзе планинске реке, осећамо да нас ваздух окрепљује и освежава. Негативних јона има у ваздуху и после непогода и поред пећи у којима сагоревају дрва. Негативни јони су врло благотворни за организам, јер подстичу активности корисне за цео организам, а посебно за дисајне органе. Поред тога смањује све врсте главобоља и повољно делује на људе с високим крвним притиском.

          Ако удишемо ваздух у којем се налазе више позитивних јона, што је карактеристично за наше тесне просторије у којима боравимо, нарочито оне са уређајима за климатизовање и проветравање ваздуха, као и обиљем сваковрсних електромегнетских апарата, долази до сањивости, вртоглавице, тромости и главобоље. Позитивни јони стимулуишу излучивање серотонина, органске супстанце која делује на глатке мишиће, кардиоваскуларни  и нервни систем, и која штетно делује на организам.

         Удари ветра, на пример код кошаве или при проласку атмосферских фронтова, доводе до повећања трења и следствено томе ослобађају одређену енергију. Она  избацује електроне из молекула ваздуха и тако се стварају позитивни јони. То исто се догађа у данима  са влагом и прашином, будући да се негативни јони таложе на честицама прашине, молекулима загађујућих материја или капљицама влаге, губећи тиме своје благотворно дејство. Због тога се забрањује коришћење јонизатора за кућну употребу  у просторијама у којима има пуно прашине и влаге.

          Муња која удара у земљу, одстрањује вишак позитивних јона и у ваздуху почињу да преовлађују негативн јони. Због тога нам се после невремена чини да је ваздух чист и освежен, а такође и сам организам.

         Поједини научници сматрају  да многе тегобе код метеропата су изазване електричним појавама, а не променама притиска и температуре. Нагомилавање  атмосферског електрицитета пред непогоду и и напон електричног поља изазивају код многих промену општег стања. Код њих се појављује тромост, општа слабост, незадовољство, неспокојство, раздражљивост итд. Два сата пре невремена повећава се попуњавање крвних судова крвљу, мења се брзина крвотока. Као доказ овoј тврдњи, професор Бил Реј из Даласа је изабрао групу пацијената који су се жалили да се не осећају добро када атмосферски притисак опада. Том приликом они су осећали болове сличне онима код грипозних обољења, нападе гушења, лупање срца итд. Ставио их је у изоловану собу без прозора из које нису могли видети да ли се напољу мења време. Када је напољу атмосфетрски притисак опао, код њих се нису појавиле никакве тегобе. Али пред сам почетак олује они су се сви одједном осећали лоше. Чим је киша почела да пада, сви симптоми испољили су се у пуној мери.