Загађеност животне средине

                 Упоредо са напретком човечанства појављује се и  проблем загађености животне средине, као продукт човечјег деловања. Овај проблем је средином прошлог века, по први пут натерао научне кругове да се позабаве њиме. Наиме, прве последице киселих киша на нестајање појединих врста биљака, натерало је научнике из читавог света да конкетније сагледају узроке и последице уочених промена.

Наравно, због комплексности проблема на пројекту је изискивало  укључивање научника различитих профила, почев од физичара, хемичара, биолога, еколога, социолога, медицинара, економиста, стручњака за просторно планирање идр. Циљ им је био  исти - елиминисање и контрола свих значајних извора загађења. Загађеност животне средине пре свега подразуева нарушен, у већој или мањој мери, природни однос гасова и елемената у ваздуху, води или земљишту.

Такав поремећен узајамни однос утиче негативно на живи свет директно или индиректно, а последице тога су изумирање врсте, појава нових болести, промена климе, а то опет у једном затвореном ланцу утиче на промене живог света. Постепено смањење загађености је дуг и мукотрпан процес који изискује радикалне промене, најпре у свести човека, а онда и енормно велике трошкове у изналажењу нових решења у коришћењу горива, одлагању и транспорту отпада. Зато ће атмосфера  још бити дуго простор за одлагање загађујућих материјала и уједно ограничавајући фактор у реализацији задатог циља.

Ово посебно важи за технолошки развијене земље, које нису спремне на било каква ограничења у контолисаном емитовању отпадних материјала, мада су и саме најугроженије. Међутим, како сваки пројекат изискује  и финансијску подршку, а ту су развијеније земље у предности, доћи  ће  успопрења свих позитивних промена, ово тим више добија на значају јер се овај проблем не може парцијално решавати. Правилна процена нивоа загађености  која би  била у складу са природним способностима атмосфере за разблаживање и самопречишћавање, а без последица промена њених физичких и хемијских карактеристика и штетног деловања на остале компоненте животне средине и човека.

Очигледно је да се мора тежити у постизању неког облика одрживог развоја на глобалном нивоу. Постоје два кључна проблема у заштити ваздуха и рационалном коришћењу овог природног ресурса, Прво, јасно дефинисати механизме загађивања ваздуха и друго,успоставити ефикасан систем контроле и очувања квалитета ваздуха. У том смислу задњих година као водеће научне дисциплине у овој области се издвајају метеорологија и хемија атмосфере.

Метеорологија се бави проблемима загађивања ваздуха у урбаним срединама и елиминисање извора загађивања атмосфере у целини,од локалних до глобалних размера.Хемија атмосфере се бави проучавањем гасова, честица аеросола и хемикалија растворених у капима с обзиром на емисију, на хемијске и физичке процесе у атмосфери. Хемија атмосфере је компонента шире студијске области, биохемијских циклуса у којима се прати развој супстанци у животној средини. Од посебног интереса је биохемијски циклус животних елемената /угљеника, азота, сумпора, фосфора/ као и потенцијално штетних супстанци које се акумулирају у телу човека, као што су неки тешки метали и пестициди.

Из овога се да закључити  да питање загађениости треба пратити од самог извора, преко почетног стадијума доспећа загађујућих материја у атмосфери, атмосферских процеса, па до таложења истих и утицаја на климу. Извори загађења у атмосфери се класификују према врсти извора, хемијском саставу, времену проведеном у атмосфери,  утицају на здравље људи, утицају на животну средину и на квалитет живота .Они могу бити природни /океанске прашине, честице соли, јода хлора, шумски пожари, биолошки процеси, вулканске ерупције, космичка зрачења и вештачки енергетски објекти, индустријски објекти, пољоперивредна активност, нуклеарни реактори, саобраћај итд. Самим доспећем у атмосферу загађујуће материје се крећу, бивају ношене ветром, како хоризонтално тако и по вертикали бивају разнешени, на мање или више удаљеније просторе, зависно од јачине процеса у атмосфери. Већи део тих честица се трансформише при чему  настају ткзв.секундарне загађујуће материје, које могу бити штетније од  примарних /тропосферски озон, фотохемијски смог, киселе кише ,разлагање стратосферског озона. Затим све те материје, пре или касније, напустају атмосферу  и наступа процес таложења. Утицај на здравље, нарочито се запажа у градовима SO2, NO2, CO и ту су постављени одрђени критеријуми од стране светске здравствене организације. Оштећења екосистема могу бити резултат директног контакта SO2, NОx или О3 са лишћем или индиректних утицаја тешких метала на земљиште и воду. Најважнији извори киселости у падавинама откривени су у индустријализованим деловима света  су SO2 и NOx који настају сагоревањем фосилних горива у индустријским процесима. Један део SO2 оксидише у сумпорну киселину у самом облаку. Веома значајан део киселине се такође формира у ваздуху фотохемијским и другим процесима и касније се укључује у облак и капљица кише. Из овог разлога кестице сулфата и нитрата се наводе као директни изазивачи киселости у падавинама. На основу количина сулфата и нитрата у падавинама се може проценити киселост кише. До сада у Европи на сумпорну киселину отпада 2/3 а на азотну  1/3 киселих киша. Само присуство услед дуготрајног задржавања у атмосферу доводи до повећане замућености, услед дуготрајне радијације гасова са ефектом стаклене баште, чиме се нарушава енергетски биланс атмосфере, промена елекричних својства ваздуха, слабљења стратосферског озона.

На основу дужег периода праћења загађености дошло се до података да је загађеност изнад Европе, Сев.Америке и Азије веће  него у Африци, Аустралији и Ј.Америци, такође сасвим мало изнад океана и Антарктика. Загађујуће материје код човека могу изазвати оштећења респираторних органа, унутрашњих органа /тешки метали/, везивање угљеника за хемоглобин, сузење очију, иритација коже и сл.

Негативан утицај  на животну средину се огледа у оштећењу вегетације, корозија метала, прљање материјала, климатске промене и као што смо рекли закисељавање падавина а самим тим и земљишта, већих водених површина, оштећења екосистема и сл.

Ове промене се нарочито запажају током 20-ог века. Наиме пре тога климатске промене биле су узроковане природним факторима,па су самим тим биле знатно блаже, а процес промена је био дуг и постепен. Промене које су запажене током 20-ог века наступају знатно брже, врло често и неконтролисано, са знатно већим аномалијама.

Од велике важности је квалитетно и стручно праћење свих промена и правовремено указивање на сваку промену, као и могућност елиминисања извора загађења на самом почетку, кад ће сигурно и последице бити знатно мање.

Велики проблем очувања здраве животне средине је непознавање напред изнетог, оних који имају довољно моћи да одлучују о судбини оних других, као и неспремности истих да ослушну сопствени глас разума у односу на политиком зацртане неке друге краткорочније циљеве.

Време не чека и не прашта.